Zakon o zaštiti vazduha je zakon koji uređuje

”upravljanje kvalitetom vazduha i određuju mere, način organizovanja i kontrola sprovođenja zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha kao prirodne vrednosti od opšteg interesa koja uživa posebnu zaštitu” (član 1).

U članu 4 stav 1, Zakon predviđa da

”zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha obezbeđuju, u okviru svojih ovlašćenja, Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, privredna društva, preduzetnici, kao i druga pravna i fizička lica.”

Drugim rečima, Zakonom je predviđeno da SVI, u okviru svojih ovlašćenja, imaju dužnost da obezbede zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha. Međutim, svaki od nabrojanih aktera ima ne samo različita ovlašćenja, već i različit obim ovlašćenja u okviru kojih mogu štiti i unapređivati kvalitet vazduha. Konkretno, Republika Srbija, shodno svojim ovlašćenjima ima značajno obimnija i šira ovlašćenja za zaštitu unapređenja vazduha u odnosu na privredna društva, dok sa druge strane privredna društva imaju šira i obimnija ovlašćenja od pojedinaca.

Obim ovlašćenja za zaštitu i unapređenje kvaliteta vazduha može se razumeti da odgovara, ili da bi trebalo da odgovara, odgovornosti koji određeni akteri imaju u zaštiti i unapređenju kvaliteta vazduha. Uzimajući u obzir izuzetno širok krug subjekata čije aktivnosti utiču ili mogu uticati na zaštitu i kvalitet vazduha, upravljanje vazduhom zahteva izvesno sužavanje broja subjekata na koje odredbe Zakona primenjuju. Stoga, Zakon o zaštiti vazduha ograničava svoju primenu samo na one, uključujući i Republiku Srbiju, koji vrše registrovanu delatnost. Drugim rečima, ovaj Zakon se bavi isključivo dužnostima i odgovornostima za zaštitu i unapređenje kvaliteta vazduha onih koji vrše registrovanu delatnost, jer Zakon predviđa da

”privredna društva, druga pravna lica i preduzetnici koji u obavljanju delatnosti utiču ili mogu uticati na kvalitet vazduha dužni su da: obezbede tehničke mere za sprečavanje ili smanjivanje emisija u vazduh; planiraju troškove zaštite vazduha od zagađivanja u okviru investicionih i proizvodnih troškova; prate uticaj svoje delatnosti na kvalitet vazduha; obezbede druge mere zaštite, u skladu sa ovim zakonom i zakonima kojima se uređuje zaštita životne sredine” (član 4 stav 2).

Tako na primer, svaka obrazovna i zdravstvena institucija je dužna, naročito tokom grejne sezone, da obezbedi tehničke mere za sprečavanje ili smanjenje emisija u vazduh i da obezbede mere zaštite kako ljudskog zdravlja, tako i životne sredine od zagađenja vazduha koje nastaje kao rezultat grejanja ovih institucija.

Grejanje predstavlja odličan primer postojanja tenzija i sukoba između različitih potreba, prava, ciljeva i politika, a koje su direktan rezultat postojanja prećutnih pretpostavki koje su zasnovane na zastarelim i nepodržavajućim uverenjima deficita utemeljenim na filozofiji pobednika i gubitnika- zagađenje vazduha je nužno zlo grejanja, jer nema grejanja bez zagađenja vazduha. Ono što je važno naglasiti jeste da iako je u prošlosti zagađenje vazduha bilo nužno zlo grejanja, u svetlu dostignutog naučnog, tehnološkog i društvenog napretka, dana postoje i značajno su dostupniji čistiji, održiviji, ekonomičniji i prihvatljiviji načini grejanja za zdravlje ljudi i životne sredine. Grejanje automatski ne znači i nužno zagađen vazduh, uprkos višedecenijskoj normalizaciji zagađenje vazduha. Zagađen vazduh niti je ”normalan” niti je OK.

Zagađenje vazduha uprkos svemu nije valuta za razmenu dobara i usluga – grejanje se ne plaća zagađenjem vazduha bez obzira šta bilo ko kaže ili radi. Zagađenje vazduha ne treba da bude pala žrtva razvoja, a mi ne treba da budemo žrtve, niti razvoja niti zagađenja, niti bilo čega. Uvek imamo slobodu da bez obzira na poteškoće, prepreke i probleme, situacije, prilike i odnose da izaberemo da li ćemo se fokusirati isključivo na problem (kako preživeti zagađen vazduh) ili na rešenje problema (kako živeti i zaštiti i unaprediti kvalitet vazduha).

Dalje, važno je naglasiti da čitanje člana 4 stav 2 Zakona u vezi sa članovima 79-83 istog Zakona nam ukazuje ko i u kom obimu prema Zakonu može biti odgovoran za zagađenje vazduha. Ovakva vrsta ograničenja koje Zakon ima ne znači negiranje niti ignorisanje činjenice da i drugi subjekti, kao što su domaćinstva, fizička lica, neformalne grupe i slično mogu svojim aktivnostima uticati na zaštitu i kvalitet vazduha. Ova vrsta ograničenja prosto i jednostavno upućuju na primenu drugih zakona, podzakonskih akata i propisa. Međutim, koji će zakoni i propisi o pravni režimi biti primenjeni u konkretnom slučaju zavisi od vrste, obima, intenziteta i dužine trajanja uticaja na kvalitet vazduha.

Takođe, odgovor na ovo pitanje često je izuzetno kompleksan. Tako na primer, prema dostupnim podacima, individualna ložišta, odnosno domaćinstva koja se greju na drvo, ugalj i slično u velikoj meri doprinose zagađenju vazduha. Postavlja se pitanje da li je zagađenje nastalo kao posledica grejanja može i treba tretirati na isti način kao i zagađenje koje je nastalo vršenjem registrovane delatnosti. Odgovor na ovo pitanje je NE! Zagađenje koje nastaje kao posledica pokušaja ispunjenja minimalnih uslova za adekvatno stanovanje nije uzrok, već simptom šireg, društvenog, ekonomskog i političkog problema i sve izraženijih nejednakosti u društvu, kao i sve primetnijeg energetskog siromaštva. Stoga, bilo bi pogrešno prebacivati odgovornost za energetsko siromaštvo na domaćinstva i pojedince uzimajući u obzir obim uticaja koji domaćinstva imaju na formulisanje i sprovođenje energetske politike Republike Srbije, kao i na obim ovlašćenja pojedinaca kada je u pitanju omogućavanje pristupa modernim energetskim uslugama.