Šta je krajnji cilj Eko straže?

Krajni cilj eko straže jeste dramatično smanjenje zagadjenje vazduha sa novoa zime 2019. na prosečne evropske vrednosti i uspostavljanje ekološki pravne države. Da bi se razumeo problem zagadjenog vazduha i njegovog rešavanja potrebno je razumeti kompleksnost problema i razložiti ga na delove. Neki ali ne i svi delovi problema koje smo identifikovali su:

1) Sprečavanje podmetanje lažnih i populističkih rešenja

Iako je struka zajedno sa državnom agencijom za zaštitu životne sredine ustanovila da su automobili samo frakcija spektra zagađivača (po SEPA izveštaju oko 6%), donosioci odluka su posle perioda nepriznavanja da je “zagađenje problem” došli je do mantre da su automobili glavni zagađivači. Rešenja se vide kroz javne nabavke na primer u vidu kupovine električnih autobusa ili cisterni za pranje ulica.  Praktično nisu planirali ni nijednu meru koja bi zaista smanjila čestično zagađenje. Vanredno stanje u Beogradu potvrdilo je ono što smo i mi i stručnjaci tvrdili – da je saobraćaj samo jedan mali deo problema. Zagađenje za period mart i april 2020. godine, dok je trajalo vanredno stanje, saobraćaj je bio proređen, pa čak i potpuno obustavljen na po tri dana. I pored toga, vrednosti zagađenja za PM2.5 čestice su veže za čak 10% u odnosu na isti period od prošle godine. Ovo pokazuje opasnost pogrešnih, nestručnih i paušalnih odluka jer možemo da izgubimo ne samo novac, koji je mogao da bude upotrebljen na pravi način, već i vreme. Jer ako su mere pogrešne, potrebne su godine da bi se napustile i započele nove. Potrebno je pod hitno odustati od ovog puta i vratiti se na pravi kolosek.

2) Postavljanje prave radne grupe za borbu protiv zagađenja, tj. krizni menadžment i apsolutna depolitizacija

U januaru, vlada je formirala radnu grupu protiv zagađenja na čelu sa pravnicom i partijskim kadrom i ljudima kojima je mahom struka ni blizu nečega sto je vezano za problem zagađenja. Svi njihovi planovi su se pokazali kao pogrešni, što nam govori da je potrebno napraviti pravu radnu grupu od ljudi koji strukom i iskustvom mogu da prepoznaju zagađivace i preporuče prave mere. Ova grupa mora da ima odrešene ruke, da je apsolutno izolovana od političkog pritiska i država mora da se obaveže na egzekuciju njihovih planova.

3) Promena pozicije prioriteta ekologije i finansija

Degradiranju ekologije doprinelo je mnogo faktora, jedan od njih je ne samo izostanak finansija već i činjenica da je novac namenjen ekologiji završio na drugom mestu. U trenutku pisanja ovog teksta, u poslednjih devet godina Republika Srbija je nenamenski potrošila 500.000.000€ od ekoloških taksi. Ne samo da se ekologiji ne daje, već se od ekologije oduzima. Takođe, novac nije potrebno uložiti samo u ekologiju već i u industriju i energetiku, odnosno u sve ono sto će u dugoročnom planu smanjiti zagađenje i ono sto će prava radna grupa prepoznati kao kritične tačke. Na primer, potrebno je uložiti u obnovljive izvore energije i početi sa udaljavanjem od uglja. Takođe, vlada nije počela sa ispunjavanjem NERP-a vec se kontinuirano pomeraju datumi, pa se igra tipična igra štapa i sargarepe. U trenutku pisanja ove sekcije donosioci odluka planiraju dva nova postrojenja termoelektrana – Kostolac B3 i Kolubara B oba od po 350MW. Otvoren je i novi kop uglja. Sva tri projekta koštaće nas oko dve milijarde eura.

Ne samo da se nenamenski trosi novac u državi, vec i u lokalnim samoupravama, gde je korupcijom i preko veze zabranjeno republičkim inspektorima da nalože lokalnoj samoupravi da primene zakone i namenski troši novac. Kao primer odgovornosti treba da posluzi država, i preko svojih inspektora da kontroliše lokalne samouprave. Riba smrdi od glave.

4) Promena krivičnog zakona i principa “zagađivač plaća” u “zagađivač krivično odgovara” i odsustvo političke protekcije

Trenutni zakon ne prepoznaje drugačije tipove zagađivača. Namerno oslobađanje toksičnih materija poput dioksina u vazduh i vodu moraju biti sankcionisani dugogodišnjim zatvorskim kaznama. Za prekršaje tipa gde se pali guma, plastika, zloupotrebljava namena spalionica, kazne moraju biti drakonske. U pitanju je eksces koji se masovno odražava na ljudsko zdravlje sa potencijalnim smrtnim posledicama u vidu karcinoma. Takođe, državna preduzeća i državni činovnici ne smeju da budu izuzeti od prekršaja. Čak ni giganti poput EPS-a i Srbijagasa. Mnoge firme, iako to zvanično nije potvrđeno, imaju protekciju, tačnije “ne diraju se”.

5) Rekonstrukcija SEPA i rekonstrukcija sistema ekološke inspekcije

Sistem prijavljivanja, inspekcije i delovanja protiv zagađivača je vrlo komplikovan. A često se razlikuje od slučaja do slučaja. Da li se zove policija, komunalna policija, opština, SEPA, ministarstvo, industrijska inspekcija, sanitarna inspekcija… Da li se obraća pismenim putem,usmenim putem… Ko uzima uzorak, ko radi analizu, ko vrši inspekciju, ko piše prijavu… Nezavisno od radne grupe za zagađenje koje treba da identifikuje zagađivače i nađe rešenja potrebno je i reformisati agenciju za zaštitu životne sredine, koja trenutno ne živi reputaciju svog imena. Neadekvatno odazivanje i akcije ogranićene na merenja dovode do zaključka da je agencija nazvana pogrešnim imenom – trebalo ju je nazvati Agencija za regionalna merenja kvaliteta vode i vazduha. Potrebno je napraviti regionalnu agenciju po uzoru na Američku EPA koja će imati mnogo veću autonomiju, sopstvenu inspekciju, ali i ceo zaokružen proces u svojoj agenciji. Takođe, potrebno je vratiti sve na republički nivo, jer je dokazano da lokalne samouprave i  lokalna inspekcija ne mogu sami da izadju na kraj, a pogotovo kada su veliki zagađivači u pitanju. Državni činovnici i činovnici u lokalnim samoupravama koji za državu obavljaju poverene poslove i često su ucenjeni od predsednika opština i postavljenih načelnika uprava da ne sprovode zakon do kraja, odnosno da „ne talasaju“ ili će biti mobingovani i oterani s posla.

6) Implementacija rešenja bez “kliznih datuma”

Ono što je najbitnije jeste sprovesti planirane mere u delo, problem svih prethodnih vlada i ministarstava životne sredine jeste što se mnogo pričalo, malo radilo, a skoro ništa nije sprovodilo. Vreme je da se datumi koji su uspostavljeni poštuju.

7) Transparentnost informacija koliko god bile loše

Potreban nam je državni aparat koji nije protiv nas, već sa nama. Ne onaj koji će da nas ubeđuje da je sve u redu, da zagađenja nema, a i ako ga ima – stavite šal preko usta. A i ako se nadišemo – nije to nista strašno… Potrebna nam je država koja će da kaže – “Da, mi imamo problem, u ovome smo zajedno, krivi smo svi, nije se radilo dovoljno, ali evo sada hoće.” Dok ne rešimo problem, obavestićemo vas o stanju vazduha i kada je situacija kritična bićete obavešteni preko lokalnih medija da su vrednosti visoke i da ne izlazite napolje. 

To su dve faze, poslednja, treća faza bi bila implementacija promena. Potrebno je reći da krajnji cilj nije eliminisanje zagađenja već dovođenje istog u evropski prosek, odnosno prepolovljavanje vrednosti u najmanju ruku.

8) Ravnomerno rešavanje problema

Iako saobraćaj nije glavni krivac, učestvuje sa 6% u zagađenju vazduha. On sam ne može biti glavni krivac. Pored PM čestica, odgovoran je i za zagađenje azotnim oksidima. Saobraćaj se mora takođe regulisati na druge načine, na primer proveravanjem postojanja katalizatora, ograničenom registracijom starijih dizel automobila, starih po 25 i više godina. Svako rešenje mora biti ravnomerno učešću zagadjivača, a za to je jedino kompetentna prava radna grupa koja bi to i trebalo da ustanovi.