Batutove PREPORUKE ZA PRAVILNO ODRŽAVANjE PROSTORIJA U KOJIMA BORAVE DECA I UČENICI, tačnije, deo oko zagadjujućih materija čiji su autori Prim.mr sc.med. Branislava Matić Savićević, spec. higijene i dr Snežana Dejanović, spec.higijene. Izveštaj nikad nije zaživeo.
Najznačajnija funkcija ventilacije je omogućavanje zamene vazduha u unutrašnjem prostoru, ekstrahujući nečistoće (gasovi i prašina) i humane metaboličke produkte (neprijatni mirisi, ugljen-dioksid, vodena para), kao i dovođenje svežeg vazduha od spolja. Takođe, postoje i neki fiziološki zahtevi koje ventilacija mora ispuniti: postizanje najoptimalnijih uslova termalnog komfora u prostoriji (temperatura i relativna vlažnost vazduha), uz postizanje termičke ravnoteže.
S obzirom na klimatsku zonu u kojoj se nalazi Srbija i odgovarajuće umerene klimatske uslove, školske zgrade su uglavnom bile zidane tako da se provetravanje prostorija postizalo prirodnim putem, to jest, da „svež vazduh” dopire u unutrašnjost zgrade kroz otvorene prozore. Međutim, globalne klimatske promene, koje se odvijaju i u geografskom prostoru Republike Srbije, kao i značajno povećanje frekventnosti saobraćaja u okruženju škola, u odnosu na vremenski period kad su iste zidane, navodi na činjenicu da ovaj način ventilacije postaje nedovoljan, sa javno-zdravstvenog aspekta. U tom smislu, ukoliko su škole locirane u blizini prometnih saobraćajnica, sa očekivano velikim emisijama zagađujućih materija poreklom iz izduvnih gasova motornih vozila, velika je verovatnoća da će se nastavno osoblje opredeliti da prozori budu što češće zatvoreni, ne samo zbog zagađenja, već i zbog kontinuirane buke, što može ozbiljno da ugrozi zdravlje učenika, jer će u tom slučaju doći do očekivanog porasta koncentracije polutanata u vazduhu zatvorenog prostora, kao i pogoršanja uslova termalnog komfora. Jedno od rešenja za takve škole je ugradnja sistema za kondicioniranje vazduha. U toku grejne sezone, u toku provetravanja dolazi do gubitka stvorene toplote. Ukoliko se manuelnim provetravanjem, preko prozora, ne postiže higijenski propisan kvalitet vazduha u učionicama, tokom nastave, trebalo bi razmotriti opcije mehaničke ventilacije, sa ciljem postizanja optimalnih uslova, čak i kad su prozori zatvoreni. Činjenica da je okruženje škole opterećeno bukom i štetnim emisijama velikog intenziteta govori u prilog instaliranja sistema mehaničke ventilacije.
Ukoliko se ugrade ovi ventilacioni sistemi, redovno servisiranje je apsolutni imperativ, jer, u suprotnom, oni sami mogu biti veliki rizik po respiratorno zdravlje dece i osoblja u školama.
Zagađujuće materije u vazduhu unutrašnjeg prostora škola
Kad govorimo o izloženosti školske dece polutantima prisutnim u vazduhu učionica, najčešće prisutni polutanti su azot-dioksid, ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, benzen i formaldehid, od gasova, kao i čestice promera manjeg od 10 mikrona (RM10).
Na koncentracije pomenutih jedinjenja značajno utiču elementi termalnog komfora, to jest, mikroklimatski uslovi koji vladaju u učionici i drugim prostorima u kojima borave deca. To su, pre svega: temperatura vazduha, relativna vlažnost vazduha, zapremina prostora (kubikaža vazduha dostupnog deci), dinamika razmene vazduha između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora (litar/sekundi/po osobi).Azot-dioksid (NO2) – Ukoliko je detektovan u vazduhu unutar učionica, poreklom je od izduvnih gasova motornih vozila, sagorevanja čvrstih fosilnih goriva iz kućnih ložišta. U nekim istraživanjima respiratornog zdravlja školske dece, smatra se kaomogući okidač astmatičnih napada.
Ugljen-monoiksid (CO): Proizvod je nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva iz mobilnih izvora zagađenja (saobraćaj). Zbog svog snažnog afiniteta za molekul hemoglobina (200 puta jačeg nego kiseonik), istiskuje kiseonik, gradeći karboksihemoglobin, što dovodi do opšte tkivne anoksije.
CO2 (ugljen-dioksid): produkt disanja učenika; koncentracija raste u uslovima loše ventiliranog prostora učionice, pa se koncentracija CO2 smatra surogatom za stanje ventilacije u datom zatvorenom prostoru. Koncentracija je drastično povećana u učionicama sa ređim provetravanjem prostorije. Koncentracija > 1000 rrm dovodi do poremećaja kognitivnih funkcija učenika sa otežanim praćenjem nastave i pospanošću, pospanost.
Benzen – Proizvod je nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva iz mobilnih izvora zagađenja (saobraćaj). Takođe, prepoznat je kao komponenta emisije poreklom od petrohemijske industrije. Izrazoto je kancerogen, a u organizam ulazi i apsorbuje seputem inhalacije, t.j. preko respiratornog trakta. Njegovo dejstvo na organizam je, pre svega leukogeno (utiče na belu krvnu lozu, leukocite).
Formaldehid: S obzirom na to da je formaldehid jedinjenje rastvorljivo u vodi (hidrosolubilan), sa visokim stepenom reaktivnosti u kontaktu sa biološkim makromolekulima i svojstvom brzog metabolisanja, izlaganje ovom jedinjenju primarno će dovesti do lezija na mestu njegovog ulaska u organizam: oralna i gastrointestinalnasluznica, kao i mukoza respiratornog trakta. Takođe, senzorna iritacija očiju i respiratornog trakta, često su simptomi zapaženi u kliničkim i epidemiološkim studijama, u slučaju profesionalnog i rezidencijalnog izlaganja formaldehidu. Kod dela opšte populacije moguća je i kožna iritabilna reakcija na prisustvo formaldehida urastvorenom obliku (1–2% rastvor t.j. 10000–20000 mg/l); u slučaju postojanja hipersenzitivne reakcije na formaldehid, ova reakcija je moguća i pri izlaganja rastvoru velikog razblaženja 0.003% t.j. 30 mg/l). Osim što je prisutan u komponentama nameštaja i građevinskim materijalima, formaldehid nastaje i pri procesu nepotpunog sagorevanja naftnih derivata, pa se smatra jednim od značajnijih pokazatelja saobraćajnog zagađenja vazduha. S obzirom na svojstvo lake isparljivosti, formaldehid se svrstava u grupu vrlo lako isparljivih organskih jedinjenja (VVOCs, very volatile organiccompounds).
Dioksini – najopasniji po zdravlje produkti razgradnje polivinil-hlorida. Ova jedinjenja se nikad ne proizvode ciljano, već se u životnu sredinu oslobađaju uzgrednim situacijama korišćenja hlora, u procesu spaljivanja (deponije, spalionice) ili pri industrijskoj upotrebi u visokoreaktivnim uslovima. Dioksini uzrokuju poremećaj funkcija endokrinog, imunog, nervnog sistema. Spadaju u grupu perzistentnih organskih polutanata (POPs), i kao sve supstancije iz te grupe polutanata, deluju kontinuirano, u malim dozama. Smatraju se najpotentnijim sintetskim kancerogenima.
Ftalati se dodaju bazičnoj PVC masi koja je primarno rigidna, nesklona modelovanju i savijanju, za plastifikaciju, pa su pogodni za proizvodnju vrata i prozora. Čvrstina njihovog vezivanja na makromolekularnom nivou u samoj plastičnoj masi je slaba, te selako oslobađaju u vazduh, vodu i druge materije sa kojima dolazi u kontakt. Kao potvrđeni „endokrini modulatori“ (ekološki hormoni, endokrini disraptori), oni svoje najsnažnije patofiziološko dejstvo ispoljavaju na reproduktivnim organima, kao i na samim endokrinim žlezdama, dovodeći do: supresija ovulacije (žene), smanjenje broja spermatozoida, oštećenje testisa. Mogu se smatrati odgovornim za „saučesnika“ u pojavi sve češćeg prevremenog puberteta (pubertas praecox). Ovih supstanci takođe ima umnoštvu predmeta opšte upotrebe sa kojima deca svih uzrasta redovno dolaze u kontakt, u školi, i van nje. Ovde, pre svega, mislimo na plastične bočice sa vodom, laminat podove u učionici, školski pribor, igračke….
Teški metali – olovo, kadmijum… kao dodatak PVC – koriste se za finalnu obradu plastike s obzirom na to da poseduju svojstva stabilizatora. Lako se oslobađaju iz plastične mase, naročito u kiselim uslovima („kisele kiše“ spiraju teške metale izzidnih oplata). Dioksini, ftalati i neki teški metali (olovo, arsen) spadaju u veliku grupu jedinjenja, prepoznatih kao endokrini disruptori (endokrini modulatori, ekološki hormoni, endocrine disrupting compounds), koje Svetska zdravstvena organizacija definiše kao „egzogene supstance koje ometaju produkciju, oslobađanje, metabolizam,vezivanje, dejstvo i/ili eliminaciju hormona u intaktnom organizmu ili njegovom. Kao i u slučaju perzistentnih organskih polutanata (POPs), i u slučaju ove grupe jedinjenja štetni efekat odvija se po mehanizmu hroničnog delovanja malih koncentracija na organizam, a posledice po nervni sistem i endokrine mehanizme su, najčešće, kumulativni i ireverzibilni.
Azbest predstavlja grupu minerala koji se prirodno nalaze u određenim formacijama stena. Azbest je izuzetno otporan na vatru i korozivne procese i koristi se kao odličan toplotni izolator. Zbog ovih svojstava nekada se smatrao idealnim materijalom što jeobezbedilo njegovu široku primenu. Međutim, ubrzo su otkriveni zdravstveni rizici koje prati udisanje azbestnih vlakana. Jednom udahnute, azbestne čestice ostaju zauvek zarobljene u plućima i probavnom sistemu izazivajući ozbiljne zdravstvene posledicekao što je rak. Efekti mogu ostati neprimećeni godinama posle izlaganja. Uprkos ovim posledicama, materijali koji sadrže azbest predstavljaju neznatan zdravstveni rizik ako se sa njima pravilno rukuje, i ako se održavaju na odgovarajući način.Prašina je zbirni termin za čvrste čestice koje ostaju suspendovane u vazduhu neko vreme (suspendovane čestice), ili se, pak stalože na podne i druge površine u kratkom roku od momenta stvaranja (sedimentne čestice). Dimenzije (prečnik) čestica prašinemože značajno varirati, pa se dele na:
• Ultra-fine čestice (UFP, ultra fine particles); prečnik < 100nm;• PM2.5 fine čestice (fine particles); prečnik < 2.5 μm;• PM10 krupne čestice; prečnik veći od 2.5 μm, a manji od 10 μm;• Suspendovana prašina; sve čestice prečnika oko 30 μm (TSPs – Total Suspended Particulates, ukupne suspendovane čestice).
U zavisnosti od veličine i specifične gustine, čestice će ostati suspendovane u vazduhu određeno vreme. Čestice prečnika 10 μm i veće, često se stalože u roku od nekoliko minuta. Finije čestice, prečnika 1 μm, ostaju suspendovane nekoliko dana. Najfinije po strukturi i dimenzijama čestice, prečnika 10 nm, imaju sposobnostmeđusobne reaktivnosti, pri čemu grade konglomerate čestica, ili, pak, bivaju apsorbovane od strane većih čestica.
Što su čestice manjih dimenzija, to će dubnje prodreti u respiratorni trakt. Čestice promera većeg od 10 μm teško da će prodreti dalje od larinksa (grkljana), pa samo jedan manji deo njih može penetrirati do bronhija i plućnih alveola. S druge strane, ultra fine čestice dopiru do dubljih alveolarnih struktura, prolazeći kroz plućno-krvnubarijeru, šireći se krvotokom po celom organizmu. Za uticaj prisustva čestica na zdravlje nije značajna samo njihova dimenzija, već i njihovi hemijski i biološki sastav, kao i morfološka struktura (na pr. vlaknasta, igličasta). Kao i u slučaju veličine čestica, njihov sastav, struktura i oblik okarakterisani su samim izvorom njihove emisije.
U procesu klasifikacije čestica prašine, neophodno je napraviti distinkciju između čestica iz spoljnog okruženja (ambijentalni vazduh) i onih nastalih u vazduhu zatvorenog prostora. Za pretpostavku je da se proces razblaživanja koncentracija čestica u ambijentalnom vazduhu odvija veoma brzo, pošto su njihove koncentracije i sastav veoma slične, osim u slučaju ekstremnih vremenskih događaja i lokalnih uslova na terenu. Situacija je potpuno drugačija u vazduhu unutrašnjih prostora, pre svega zbog drastično manjeg prostora dostupnog zaproces distribucije i suspenzije čestica u vazduhu. Proces razblaživanja koncentracije čestica u vazduhu, u slučaju zatvorenog prostora je značajno ograničen, pa u velikoj meri zavisi od metoda provetravanja (ventilacije) i cirkulacije vazduha u celoj zgradi. Takođe, bitno je znati da u vazduhu zatvorenog prostora čestice međusobno reaguju na energičan način, kao i da jedan deo njih nastaje i krunjenjem sa površine zidova. Elektrostatički procesi u vazduhu takođe utiču na distribuciju i emisiju čestica.
U zatvorenom prostoru, izvori čestica su različiti i zavise od namene tog prostora. U savremenom školskom prostoru, sa laminatnim, i drugim plastičnim podnim oblogama, usled komešanja čestica izazvanog fizičkim kretanjem dece, odigrava se proces resuspenzije, prekidajući prirodnu sedimentaciju istih. Podloga za ovu reakciju je, upravo elektrostatski potencijal plastifikovanih površina. To za posledicu ima povećanje koncentracije čestica u vazduhu prostorija u kojima borave deca, sa štetnim efektima po zdravlje. Izvori čestičnog zagađenja u školskoj sredini su različiti.
Izvori krupnih čestica su:• Ambijentalni vazduh• Prašina uneta na odeći i obući• Organske čestice sa kože i kose korisnika prostora• Rad u radionicama (srednje-tehničke škole).b. Izvori finih (respirabilnih i inhalabilnih čestica) su: Ambijentalni vazduh Korišćenje Bunzenovog plamenika (u laboratorijama), Dim produkovan u toku hemijskih eksperimenata Školske kuhinje Aparati za fotokopiranje, štampači.